Goli, mokri i stvarno zgodni momci (Foto)

Dating > Goli, mokri i stvarno zgodni momci (Foto)

Click here: ※ Goli, mokri i stvarno zgodni momci (Foto) ※ ♥ Goli, mokri i stvarno zgodni momci (Foto)

Title: Re: Moja zlodjela Post by: MOTORISTA on June 20, 2014, 07:25:26 am Odlični su oni svake godine. Title: Re: Moja zlodjela Post by: Vladimir Ivanović on June 25, 2012, 09:03:58 pm Kad vidim ovaj termometar da napišem nešto kako je biti u tenku u pustinji Kuvajta, Kine, Pakistana itd. Negde bi morala da bude okačena srpska zastava.

Ruke su mu svezane na leĊima, ĉvrsto, iako to njemu djeluje labavo zato što mu je koţa oderana pa krv podmazuje konopac. Posted on Prošlog leta zbog izuzetno loše finansijske situacije nisam mogao sebi da priuštim pristojan odmor na moru,nekoj banji ili planini. Praksa je kad sve funkcionise, a niko ne zna zasto. Kakvo je to pitanje? Ako ste u škripcu s vremenom ili se ne osjećate najbolje, možda forsiranje i nije najbolja ideja.

Sve vreme je bila na prvoj liniji fronta zajedno sa Srpskim vojnicima. Prodao Haso svog papagaja Hrvatu. Malo se sramim :oops: pa sam spor.

James EllROY Veliko Ništavilo - Naišao je autobus ušli smo bio je poluprazan. U jednoj ruci časa vode, a u drugoj aspirin, pa nudi Fati..

ZA SFRJ BILO JE VIŠE DUHA Kud se dede nekadašnja duhovitost? Gde nestadoše onoliki šereti? Su čim ćemo jadni u Jevropu? Kakvi ćemo biti kad nam vreme zaista postane novac kad smo smorni i sumorni i kad smo švorc? Nema više dobrih viceva. Zamukli su i naši legendarni aforističari iako bi logično bilo da im ova vremena idu naruku. Nema se danas u Srbiji čovek čemu čestito nasmejati. Neka priča ko šta hoće o tome da su vremena teška,a situacija ozbiljna; ja ne pamtim vreme kada ovde vremena nisu bila teška i teža od ovih , a situacija ozbiljna, pa ipak do pre petnaestak godina, bolje srpske kafane bile su svojevrsni smehotresni kabarei. Da i ne govorim o bufonerijama u pozorišnim bifeima. A kad smo već kod pozorišta - i komedije se sve ređe stavljaju na repertoar. Samo će mu se kasti. Odsustvo duhovitosti, pozitivnog lakrdijašenja, prostonarodski - svakovrsne zajebancije - uopšte ne znači da smo postali ozbiljno sumorno društvo, kakva je na primer bila Pruska Fridrija Velikog; to u našem slučaju znači nešto mnogo gore - da ovde više nema duha. Ali ni to još nije najogore, i teolozi i filozofi se, naime, slažu da duh obitava isključivo tamo gde i sloboda. Pošto i teolozima i filozofima verujem više nego aktuelnim spin doktorima i analitičarima, moram zaključiti da je za autokratske vladavine druga Starog i SFRJotovskog vakta paradoksalno ovde bilo više slobode nego danas u - doduše na silu - samostalnoj i demokratskoj Srbiji. Sloboda se ne iscrpljuje isključivo nesputanošću kretanja i papirantim spiskom ustavnih i zakonodavnih lepih želja. Sloboda je, možda više od svega toga, mogućnost oslobađanja. U tom smislu, pod čvrstim Valterovim režimom mogućnost oslobađanja je bila snažan vetar u leđa svim ljudima koji su težili oslobađanju. I ta težnja se manifestovala, istovremeno vršeći tihi rad oslobađanja, na dva načina: kao opšta i osvežavajuća duhovitost i kao vrhunska umetnost. Nije se nastavilo sa procesom oslobađanja. Po običaju, stalo se na pola puta. Mogućnost slobode je osujećena sumulakrumom slobode. Tu sistemsku grešku petooktobarskog prevrata instinktivno su iskoristili svi oni koji vrhuncem slobode smatraju činjenicu da nisu u zatvoru mada bi mnogima tamo bilo mesto i ti su se razbaškarili u svojoj prirodnoj sredini - zatucanosti i neslobodi. Bojim se da smo dospeli u ćorsokak. Da ćemo se načekati dok ponovo ne krenu bar dobri vicevi, ako ne i više forme duhovitosti i duhovnosti. Jer, potegne li se pitanje slobode, deržavnici upiru prstom na papirnati višepartijski sistem, slobodu govora i na bla,bla, bla. S tim da profitabilni sistem neslobode sada nasiljem održavaju navijači i patriotske NVO. Nadam se da ćemo ga uskoro čuti. Piše: Ilija Marković Prijateljstva prestaju kada se ljudi upoznaju. Vasil i ja se još nismo upoznali — da ne rizikujemo. Od tada ga pratim nisam jedini i radujem se njegovim uspesima. Da ga nema, trebalo bi ga napraviti. Pogotovo što dobar satiričar mora da bude kao Isus. Mudar, pravedan i da živi od hleba i vode. Kad objavi svoj najbolji politički aforizam, sluti, čekaće ga rezervisano mesto u čituljama. Valjda zato što su mrtvi van životne opasnosti?! Otkad teče između Kaina i Avelja, Vardar je sinonim za Makedoniju. Kao što između Avelja i Kaina Drina krivuda između srpskih zabluda. Nije baš neka vest da se država i crkva ponovo ujedinjuju, te da nas spremaju za zagrobni život: crkva propisuje postove, država ih sprovodi. Što se tiče tradicije, ne prenosi se više s kolena na koleno, već — između. U stvari, nekada je bilo s kolena na koleno, a sada - s lakta na lakat. Život je borba do poslednjeg, međutim, kako se možemo boriti do poslednjeg, kad je narod izabrao poslednjeg da bude prvi. Nije smeo da reskira. On je prvi među jednakima, mi poslednji među sebi ravnima. Ohridski okvirni dogovor je kao goblen. Ubadanjem neko će doći do celovite slike. Slika predsednika postala ja kao ikona. Narod stoji ispred nje, mrmlja nešto i krsti se. Preslišava se da li može da izdrži bez vode pet dana, bez hrane — deset, a bez demokratije — ceo život. Narod se hrani demokratijom, a demokratija jede narod. Demokratija u našoj zemlji nije zakopana. Još joj vadimo dušu. Televizija zatupljuje ljude i životinje. Jedno je sigurno: još nisam video životinju koja gleda televiziju. Čobani tvrde da stoka nema nikakve političke ambicije. Naravno, neka goveda ne dele takvo mišljenje. Mene nemojte računati u stočni fond - to mi je samo način življenja. Za to što nema pas gde da me ugrize krivi su kerovi. Toliko smo utanjili da ni savest nema za šta da nas ugrize. U prošlom životu bio sam Glupi Avgust. U ovome glup sam preko cele godine. Želeo sam da budem najpametniji na svetu. Ali kome treba takva budala?! Ovakve budale majka više ne rađa. Zato se prešlo na kloniranje. Neki političari su se srasli sa govornicom samo zato što su od istog materijala. Zalutali u politiku drve o evropskom putu. Jašući magarce krenuli su ka Evropi. Da nismo na pragu Evrope, ne bi svi brisali noge o nas. Uverili smo se da je Evropa kompletna. Samo smo joj mi falili. U međuvremenu je visoka delegacija vanzemaljaca posetila našu zemlju. Dočekala ju je delegacija istog sastava. Dogovoreno je da susret između naše omladine i Evrope bude izvan granica naše zemlje. Idući prema Evropi svratili smo u Hag. Hag je grad kao i svaki drugi. Turistička putovanja i te kako deluju na emocije. Kada sam upoznao svoju zemlju — zaplakao sam. I dok se u našem podneblju ukrštaju ruže vetrova i jebivetri, naši prave cunami. Kad biste jebivetrima oduzeli imunitet, ubila bi ih promaja. U mojoj zemlji nema masovnih grobnica. Osim ako ne računate moju zemlju. Voleo bih da uđem u politiku, ali me je strah da me jednog dana ne uhvate. Kad su bili na vlasti, bili su strah i trepet. Sad trepere od straha. Naša je Vlada najduža: glava u oblacima, dupe u fotelji. Fotelje su za velike zadnjice. Male ne mogu da stanu u njih. Kad mu dođe iz dupeta u glavu, postaće Govno Koje Misli. Misli da je papa. Jer mu je stolica sveta. Vlast je rešila da štedi. Umesto skupih gorila zaposliće obične majmune. Izgleda da je Vlada preterala sa štednjom. Radi s pola mozga. Pošto je Skoplje srce Makedonije, mozak još nismo pronašli. Mali mozak je ne samo po Milošu zarobljeni um - u senci velikog. U Vladi se poštuju različita mišljenja. Čak i ako dolaze od istog čoveka. Naša drama nema činova. Sve je u aktima. Fakat da imamo više lopova nego naučnika je korpus delikti da lopovi uče brže nego naučnici. Lopovi su među nama, a mi među njima. Od lopovluka se može pošteno živeti. Redovno gledam emisije o ruskoj mafiji. Daleko su od naše. Zbog afere u urbanizmu, zabranio sam ženi da pravi tortu na dva sprata. Sa ženom se tucam samo na Dan veštica. Kada joj čestitam praznik. Dosta mi je veslanja. Molim boga da brod potone. Prvi znak da ste potonuli je ako svi oko vas ćute kao ribe. I bez molbe naš brod je postigao maksimum. Potonuo je do dna. Slepi putnici su napustili brod koji tone. I otišli u Skupštinu. Ispred Skupštine nema kontejnera. Da bi naši slepci mogli da čitaju zakone, pišemo ih Brajovom azbukom. Postim sedam dana u nedelji. Ostalim danima tražim hranu. Deo naroda hrani se po narodnim kuhinjama. Oni srećniji — po kontejnerima. Za sreću ne treba mnogo. A nekad čak ni malo. Malo po malo — nimalo. Bog je izrazio želju da nam pomogne. Razočarao se kad je video da ni on nije svemoguć. U ime oca, sina i svetog duha član sam tri partije. Juče sam ušao u koaliciju s đavolom, a već danas živim ko bog! Samo jednom se živi. Od pokojnika zavisi da li će biti dan žalosti ili masovno veselje. Živi spomenici nas žive jedu. Manje spomenika — više životnog prostora. Živi zavide mrtvima, mrtvi živima, a nama — baš niko. Ne daj bože da vlast postane idealna. Vasil Tolevski ne bi mogao da napiše satirični aforizam. Као и у вину, и у овој књизи налази се истина. Истина о Србији данас црна је као и вино, црна као и корице књиге, као и црни хумор у њој. А и много тога у нашем друштву и држави постављено је наопако, што сјајно и верно симболизује наопако исписани назив ове књиге. Ликовно решење корица урадио је Милан Бештић који се све више потврђује и афирмише и у овој уметничкој области. Милана Тодорова познајемо више од три деценије као изванредног аутора афоризама и сатиричних прича. Аутор је у овом делу исказао своје песничко и сатиричарско умеће и пред читаоце подастро песме високог уметничког нивоа и снажне унутрашње кохезије. На црно-црним пољима печатане су 64 песме, сврстане у пет тематских поглавља. Основно осећање које стихови дочаравају јесу изневерена осећања и изгубљене наде. Песме Милана Тодорова веома су различите по форми и тематици, а одликују се духовитошћу, проницљивошћу и бриткошћу. У његовом уметничком фокусу су издајство националних интереса, демографска осека и смањивање државне територије. Мисао у стиховима Милана Тодорова није спутана због метрике, слога и форме. Напротив, песник јој даје пуну слободу да се разигра и буде лепршава. Јер да се на државне ослонимо, Не би се надао бољим данима! Змај Јова је, што се ређе помиње, и најзначајнији српски сатирични песник. Балада о воћкама Срби за себе верују да су изразито духовити. Чак да у томе претерују и да им на свету нема равна. То ће рећи да је национална духовитост ирационални сербски ендемски феномен, настао још у фази распоређивања небеских народа по висинским сферама. Оно јест, има овде много умног света који уме лепо да мисли, па да у свему што изгледа озбиљно пронађе семе апсурда, смешног лудила или лудачког смеха. Један је геније дефинисао хумор као амбијент у којем будала покушава да направи важне ствари. Наравно, да се оваквом одређењу нема шта замерити, али недостаје бар још једна допуна, а она се тиче дефинисања будале као таквог. Исти геније Емброуз Г. Признао је да у томе није успео, бар не потпуно и да му после тог мисаоног саплитања више није било до тражења посебних будалина које раде свој посао, као и сви други. Није посао сатире да броји будале, нити да се њима бави. Много је горе кад се будала бави сатиром. Онда је то, може бити, заслужена криза духовности. Видимо је тек онда кад нам више није јасно чему се смејемо. Исте вечери, у дуелу са мајстором реплике опробала се нека надобудна времешна леди, која је на сваки начин желела Шоову пажњу. Шта се, у ствари, догађа са српским хумором, а поготово са сатиром? Афористичари се хвале да су међу најбољима на свету. Али то је већ давно испричани хаику луцидности. Станислав Лец је исписао својих двадесетак најбољих изрека, а онда су његови бројни имитатори углавном свели већ окончани посао на боље или лошије резбарење оригинала. Тако се појавила ресавска група афористичара, који преписују један од другога, вртећи се у истом афористичком кругу од ретке луцидности до владајуће тривијалности, без идеје како да се из круга избаве. Српска читалачка публика, засићена животом апсурда има све мање разумевања за српску сатиру. Уопште, тешко је написати било шта што би било луђе или апсурдније од убоге стварности. Њено преписивање био би скуп најневероватнијих сатиричних огледа, али у то нико не би могао да поверује кад ова лудачка поворка протутњи кроз нашу трагикомичну историју. За такав оглед овде дара нема. Но, не будимо надобудни! Нисмо ми прваци лудила или апсурда, нису само наше будале смешне само због тога што су на важним местима. Као што нисмо у духовитости прваци света, тако нисмо ни у лудости, мада је у ово друго теже поверовати. Чинио сам то у настојању да напишем књигу која би што је мање могуће личила на стварност. Ништа није вредело, живот је био маштовитији од било какве, од било чије фантазије. Дивал је на Хаитима наредио да се побију сви пси црне боје, јер је веровао да је један од његових непријатеља преузео обличје црног пса. Антонио Лопез де Санта Ана је сахранио сопствену ногу, приредивши јој величанствен погреб. Анастазио Сомоза Гарсија из Никарагве имао је у дворишту резиденције јединствени зоолошки врт, са две врсте кавеза. У једнима су биле дивље животиње, а у другима његови политички противници. Диктатор из Салвадора, Мартинез, наредио је да се светла у држави прекрију црвеним папиром, верујући да је то најбољи начин за одбрану од богиња... Сатиричари и други писци мораће да се врате стаљинистичкој езоповштини и нејасној симболици: метафорама, параболама и другим стилским фигурама парадокса. Али, независно од тога, гасе се најпознатији сатирични часописи. Ошишани јеж, који је благо нама поживео више од 70 година, можда је и почино, не зна се. Практично је био на слабашној инфузији још пре неколико година. Док је аутор овог штива био уредник текста у Јежу, успели смо некако да створимо кратку телевизијску форму сатире, али нас је угасио тадашњи градначелник Београда Небојша Човић, по налогу прве другарице. Јеж се довијао колико је могао. Сатире се више нико није бојао, Милован Витезовић је последњи који је судски прогањан због исмевања власти. А онда је постао њен део. Они су се сами јављали, као регрути у трупама нове политичке моћи. Јеж је ипак пао због недостатка идеја, због сувише овлашне сатиричне симболике и кадровског краха. У историји од седам деценија, за Јеж су писали највећи српски писци. Пред распад ко је стигао и ко је хтео. Може бити да Јеж није готов, пошто се осећају покушаји његове обнове простом ћелијском деобом. Кад није могуће да постоји један, изгледа да су формирана два. Удружење новинара Србије окупља групу младосатиричара са маторим управним одбором, а Радивоје Бојичић је већ направио нову верзију, и то у просторијама Клиничког центра Србије. Идеално место за ургентну интервенцију. Није опстала ни Страдија, настала на духовном капиталу Радоја Домановића. Неколико покушаја да се она оживи, показало је да оснивачи и ствараоци нису имали духовне енергије за такав подухват. Текстови су били само бледа успомена на блистава времена српске сатиричне приче. На крају, Страдију су престали да читају чак и аутори, а покушаји да она преживи само на танушној афористичкој грађи били су узалудни. Можда је Петар Лазић искорачио најдаље у модерним временима. Ишао је у два правца, користећи предности радија и мане штампаних ствари. Био је то урнебесни хепенинг при најави велике пропасти. Позориште на Радију 202 престало је да постоји кад су његови јунаци били уверени да су прерасли медиј који их је створио и отишли у естраду. Бина је појела све што је било добро, пре свега добре писце који ту нису имали, нити желели било шта да траже. Од савршене радио—сатире настала је испразна, популистичка кич—забава, лишена свега из чега је настала, па је као таква природно нестала у експанзији неукуса. Лазић није био лењ, него је ишао даље: створио је Нашу крмачу, сатирични оглед чији су ствараоци секли месарском сатаром. То није обесхрабрило Петра Лазића, једног од најобразованијих и најталентованијих српских сатиричара данашњице. Поново је кренуо на два колосека. Са групом пријатеља формирао је часопис Бре, неку врсту алтернације Ферал Трибјуна у нас. Дакле, хибридно гласило са озбиљним и сатиричним логовима. Још се не зна да ли је тамо била озбиљнија сатира или сатиричнија сериозна анализа, али то је био сасвим добар, чак веома добар часопис. Изгледало је како нема разлога да се угаси лист, а још мање Радио Бре. Бре није имао моћ да наплати дуговања и умро је од глади. Ако не бројимо два млада фетуса јежића, који се кобељају у српској насилничкој стварности, других сатиричних листова или емисија нема. Има неких покушаја на радио Индексу, али то су огледи без много дара. Добро, треба покушати и тако нешто. Све то, међутим, не значи како српске сатире нема. Можда смо у амбијенту где она управо доживљава своју невероватно оригиналну инверзију и ситуирана је тамо где су изабрани народни представници, где је власт. Можда нам сатиричари или сатирични листови неће бити потребни, него само преписивачи. Они би само сабирали оно што се говори на високим местима. Ако се те несу вислости очисте од припадајуће, али за литературне потребе сувишне простоте, ето нама света за којим је чезнуо овде већ речени Еброуз Г. Луде ће владати нашим духом, а умни само скупљати њихове мисаоне секрете. То, наравно, јесте одвратан посао, али нешто се радити мора. Ко нам је крив што смо пристајали да бирамо то што смо изабрали, или да нам господари духа буду они који немају свој. Зашто смо допустили да нам се подсмехују они који су сваког подсмеха достојни? Само због тога што нам је тако било лакше. Има много воћки у земљи Србији које се пију после дугог врења! Popović, D BEST OF... Da je aforizam orgazam duha, Zoran T. Popović dokazuje na svakoj strani, u svakom redu, između redova. Kad je vrag odneo šalu, na scenu je stupio satiričar. Te godine kukuruz je totalno podbacio. Ima dva svedoka da nije bio u partizanima. Ja ne bežim od onoga što sam rekao, već od onih koji su čuli šta sam rekao. Valjda zato što je peta kolona fenomen prve vrste. Rasulo ove zemlje nije nastalo preko noći. Za to su bile potrebne decenije organizovanog rada: jedan radi, a trojica gledaju šta mu je. Treba mu verovati na reč. Kao junak socijalističkog rada, godinu dana nije primio platu. Inače plate su iz dva dela - od šake do lakta. Kad platu primi iz dva dela, ne zna koji mu je. Postigli smo ogromne uspehe na svim poljima, za koje još niko nije preuzeo odgovornost. Ubeđen je da bi Srbi preuzeli odgovornost da znaju šta su uradili. Ni komšija ne misli drukčije. Nikako da mu crkne krava. Ne znam zašto mi to radi. Radi reda, crkao mu bik. I dok se mi radujemo, naša krava samo što ne svisne. Nakon svega, inteligencija nije bila uz Vođu. U pravu su oni koji kažu da ga je izdala pamet. Međutim, odliv mozgova je dokaz da mi imamo pameti za izvoz. Što je slučaj i sa istinom o Srbiji. Kad obiđe svet, vrati nam se u vidu bumeranga. Naš bumerang je najbolji. Vraća nam se više puta. Kosovo je kolevka srpstva koju danas ljuljaju Albanci. Međutim, da je Veliki Srbin ljuljao Marka, ne bi se rodila ideja o Velikoj Srbiji. Niti bi veća riba gutala manju, Velika Srbija — Srbiju. Srbija je moderna država. Njeno društveno uređenje je poslednji krik demokratije. Demonstranti su zahtevali više slobode i demokratije. Zahvaljujući organima reda i mira, dobili su što su tražili. U Policijskoj akademiji glavni predmet je vaspitna palica. Pendrek postupa po naređenju, vaspitna palica — po bontonu. Policijska stanica je razglasna. Uzvici podrške mešaju se s vapajima zapomaganja. Čuje se samo aplauz. Njime se može štošta zataškati. Pošto laži i krađe nisu primerene komunističkom moralu, na njih se ne treba ni osvrtati. Policija ne hapsi kriminalce, da je javnost ne bi dovodila u bilo kakvu vezu s njima. Interesne sfere podeljene su na ravne časti. Svako radi svoj posao. Komunisti su se prerušili u demokrate, ali im varka nije uspela. Narod ih je prepoznao i opet glasao za njih. Stoga se postavlja pitanje: kako verovati narodu koji jedanput glasa za jednu, a drugi put za iste? Istina je bila najjače oružje do pojave televizije. Da prozor u svet nije puškarnica, ne bi se istina zaglavila u katodnoj cevi. Cela Srbija je uz TV prijemnike. Vlast nas aparatima održava u životu. Oni što misle da je potrebno uvođenje vanrednog stanja neće da shvate da je rat kod nas normalna pojava. Baš kao i masovne grobnice. Na ovim prostorima oduvek se masovno ginulo. Svi Srbi u jednoj državi. Mi ubijamo njih, oni ubijaju nas. Prirodna ravnoteža ne sme biti narušena. Srbi i Hrvati će se međusobno poubijati - i mirna Bosna. Ko pređe na Drini ćupriju, uđe u Prokletu avliju. Hrvati su sanjali svoj san hiljadu godina. Kada su se probudili, od Srba ni traga, ni glasa. Nema pobeđenih, nema poraženih, nema preživelih. One koji su ginuli za bolje sutra sahranili smo danas. Neupućeni se i dan-danji pitaju: što smo se međusobno ubijali, kad ćemo opet živeti zajedno?! Oni koji misle da se od vazduha ne može živeti nisu dobro savladali tehniku disanja. Možda bismo mogli da živimo bolje, ali nećemo da izazivamo sudbinu. Naravno, mogli bismo i bolje, ali to onda ne bismo bili mi. Nebeski narod nikada nije živeo bolje. Uvek je živeo gore. Gore su podočnjaci, otoci. Ostadosmo i bez Golog otoka. Očigledno, nema više potrebe za Golim otokom. I kontinentalni deo zemlje daje zadovoljavajuće rezultate. U tom smislu, suđenja nevinim osobama značajna su sa stanovišta obogaćivanja teorije i prakse našeg pravosuđa. Glavni sudija nije primetio da je udaren, jer mu pomoćnik ništa nije signalizirao. Osuđeni ima pravo žalbe. Može da se žali kome hoće. Pravi čovek na pravom mestu je naše najveće bogatstvo. Stoga se njegovoj eksploataciji poklanja posebna pažnja. Da nije presedan, ne bi Vođa bio naše blago neprocenljive vrednosti. Još ne znamo koliko nas košta. Ono što ne valja najviše nas košta. Kriza je zahvatila ceo svet, a jedino se kod nas manifestuje. Srbija izlazi iz svetske krize i nastavlja gde je domaća stala. Zato, ako mi pomognete i pozajmite novac, ostaću vaš doživotni dužnik. Redovno obavljam svoje bračne dužnosti, a niko za to ni hvala da mi kaže. Moja žena je čekala princa na konju, ali je morala da se zadovolji polovičnim rešenjem. A što se tiče ravnopravnosti polova, ona ne može da me vidi kad sam pijan, a ja nju kad sam trezan. Popović je davno napisao: kad porastem, biću veliki. Potom je demantovao sebe - ne prestaje da raste. Piše:Jože Volarič Otkad počeh logično razmišljati i bih svestan sebe, u mozgu mi se stvori pitanje: OTKUD — ZAŠTO — ČEMU i — ČIJI…sam! I zatim ono dramatično: od KADA do KADA budem…??? O tim pitanjima su od pamtiveka a zasigurno od praznanosti razmišljali njezini stvaraoci i zatim mnogi ponešto zapisali… najpre u slikopisu - klinopisu… do savremenih - laserskih i još kojekakvih zapisa. Meni laiku ostaje, da o tome samo jednostavno razmišljam i u umu stvaram svoje viđenje razmišljanja, koje povremeno i zapišem… kao što sa tim sada vas davim — uznemiravam, a to mi je i cilj!!! Život čoveka na ZEMLJI je u svojem razvoju prolazio po sličnim putevima… svi smo nastali, boravili i sigurno ćemo umreti na Zemlji… osim jednog psa i prstohvat ljudi, koji su razgovarali i pas lajao na mesecu. Pođimo od onih, koji su skakali po granama drveća… i kada ih je nešto streslo na zemlju, ustanovili, da i po zemlji mogu, pa makar četveronožno bežati od mamuta i drugih zveri… u zaklon, možda najpre u pećinu sa što manjim ulazom kroz kojega zveri nisu mogle, a i dosetio se tadašnji mudrac, da se može sa granjem i kamenjem ulaz zatvoriti. Neki još u takvim jazbinama, a za to su odgovorni oni u neboderima, vilama, na jahtama i u avionima. Već godine 0001 su PISMENI obavezno upotrebljavali znakove — slova — za zapisivanje onoga što su videli i onog što su na osnovu viđenog osećali i o čemu su razmišljali. Svatko hoće biti pametan i ostabiti trag pred sobom! Već tada se događalo, da su mnogi u raznim krajevima sveta videli jednake ili slične događaje i o njima zapisivali, ako ne potpuno identične, a one približno jednake — manje ili više slične misli. Pa preskočimo — brez motke - u TREĆI MILENIJ, kojemu već ističe prvo desetljeće. Pričaju, da je na Zemlji aktivnih dvesto različitih jezika, u kojima većina ima svoje reči za iste stvari i događaje. Makar je za izražavanje i opisivanje mogućnost omeđena sa brojem SLOVA u azbuci — abecedi, a kao što se vidi i dvadesetak slova omogućuje veliki izbor kombinacija… od onih znanstvenih, filozofskih, političkih, ekonomskih… pa do bedastoća, kao što ja sada nastojim dokazati. Uzmimo na primer moj slovenački jezik, makar za sada ima službeno — zvanično 25 slova i za pola ducata pravopisnih znakova, koji su, makar vidno skromni, a izvanredno nužni za upotrebu smisla rečenica, po onoj iz povesti: Ubiti ne, pustiti! Ovom mojem sadašnjem razmišljanju ću dodati i sledeća, zapisana u moju knjigu izbora aforizama, koja je izdata 2001. KADA AFORIZAM HVALI - JE IRONIJA, KADA KUDI - PARODIJA. Piše: Goran Kljajić Što se tiče pojave sličnih aforizama, morali bismo početi od korena, a u ovom slučaju to je definisanje pojmova. AFORIZAM: To je sažeto pisanje, koje može da se primenjuje u mnogim oblastima, a dosadašnji vrhunac je doživelo u filozofiji npr. Kratko, aforizam je forma izražavanja, a on se prikazuje kao suština. To je greška upotrebe ovog pojma. Kao pripadnik neuporedivo više književne kulture poljske , nesumnjivo je da je Lec uticao, svojim dolascima u Beograd, na književnu scenu Beograda, a preko njega i šire. Imaju nešto drugo, a to je usmena narodna književnost, u kojoj je kratka forma izražavanja narodna aforistika veoma raširena, a to su: poslovice, poskočice, doskočice i sl. Odgovor je: Pojavljuju se slični, jer su aforizmi u stvari doskočice, narodna umetnost koja je sad dobila potpise, ali nije izgubila odlike. Naime, oduvek su postojale, po raznim regijama, slične, ali ne baš iste, poskočice, doskočice, poslovice. Pa kad se to prenelo na književnu scenu, onda je sasvim prirodno suštini forme, da se javljaju i slični, ili gotovo identični sadržaji, iako su autori razdvojeni geografski, i nisu plagijatori. Verujem da će tako i ostati, sa malim izuzecima. Ovih dana iz štampe je izašla nova knjiga aforizama «Na evropskom prutu», banjalučkog pjesnika i aforističara Miladina Berića. Da živimo u zemlji i vremenu apsurda odavno je poznato. Ipak, svaki dan neka nova vijest iz svakodnevnog života ponovo nas podsjeti na to. Prije neki dan meteorološki zavodi Republike Srpske i Federacije BiH dali su za isti dan različite prognoze vremena. To je bio mali doprinos našim navodno velikim razlikama. Tako su gledaoci, ničim izazvani, morali čitati program tuđe im i mrske televizije. Nepripremljini gledaoci doživjeli su mnoge neočekivane traume. Regulatorna agencija za komunikacije RAK je obezbjedila adekvatnu odštetu svim teve ovisnicima. Nije bilo uobičajenog upozorenja za gledalačku pažnju. Ova država je samo za zrelu publiku. Prije nekoliko godina u novinama čitam kratku vijest: U osnovnoj školi u Kupresu djeci Bošnjacima, predaje učitelj Srbin, po hrvatskom nastavnom programu. U Bosni postoji čovjek koji se zove Ibrahim Hrvat, koji je etnički Bošnjak, Mladen Bošnjak, koji je etnički Hrvat i Dragan Bosanac, koji je etnički Srbin. Kako napraviti demokratsku državu, kad se toliko ljudi lažno predstavlja!? Svaki prosječan gledalac, dobrovoljni saradnik službe državne bezbjednosti, odmah je u tome prepoznao predskazanje skore propasti Republike Srpske!? Nedavno je policija u Sarajevu prilikom hapšenja većeg broja kriminalaca utvrdila da je nekoliko njih, kao svoju adresu stanovanja prijavilo i navelo Predsjedništvo BiH. Prijatelj mi je rekao da u službenoj biografiji jednog našeg diplomate piše: Završio osnovnu školu u roku. U Mostaru su skoro neki šereti pustili u opticaj novčanicu od 25 KM. Narod je čitav dan razmjenjivao pare, ne sumnjajući da je riječ o lažnom i krivotvorenom novcu. Ovdje je moguća vijest: Ministar je posjetio zatvor Tunjice, i zadržao se u njemu deset godina. Nadrealizam je dostigao svoj vrhunac, tako da se najbolje stvari u ovoj zemlji dešavaju slučajno ili greškom. Nije bolje stanje ni u susjednim državama. Bošnjaci u Crnoj Gori govore bošnjačkim, a u Bosni bosanskim jezikom. Zato nije ni čudno, što se ne razumijemo. Vlada Srbije dala je pare iz budžeta za kupovinu žirafe za Zološki vrt u Jagodini. Žirafa je stigla u ZOO vrt, a predsjednik «životinjske stranke» u parlament i vladajuću koaliciju. Prema pisanju štampe na granici Strbije i Hrvatske uhapšen je Edvard Broz, unuk Josipa Broza Tita. Kakav djeda takav unuk, rekao bi narod. Kako je rano krenuo mali će daleko dogurati, kao i djed, koji je iz zatvora stigao do predsjednika. Za vrijeme predsjedničkih izbora u Srbiji novine su donijele sljedeću vijest: «Radivoj Milutinović, alijas Muja Lopov, izjavio je da će se kandidovati i pobjediti na narednim izborima za predsjednika Srbije. » Bože, kako su se vremena promjenila. Nova vremena, novi običaji. Nekada se za predsjednika biralo stare zaslužne borce, narodne heroje, partizane bez škole, zaboravljene penzionere, «očeve nacije», a danas kojekakvi lopovi? Muja Lopov hoće da bude predsjednik države. Zamislite slogan u izbornoj kampanji: Lopova za predsjednika! Ne ide brate, pa makar i u demokratiji. Na izborima u Hrvatskoj kandidat Stranke penzionera, pozvao je birače da glasaju za njih, jer je to stranka vaše budućnosti. Jedan zabrinuti hrvatski građanin uputio je imejl pisma na adrese vlade, Sabora i predsjednika države i domaćih medija, kojim upozorava da se bliži smak svijeta, te ih proziva što nisu o tome obavijestili narod. Naime, nepoznati planet X 2012 godine će udariti u zemlju. Narod treba biti obaviješten da može kupiti zaliha ulja, brašna šećera, piva i cigara, a i država bi mogla da potegne nešto sledovanja za smak svijeta. Evropa i svijet su poludjeli još ranije. Dva obožavaoca filma «Rata zvijezda» osnivaju crkvu džedaja u Velsu. U Norveškoj su psi policijski dobili status državnog službenika, i u rangu su policajca. Španski parlament dao je čovjekolikim majmunima ljudska prava. Za sada, nije poznato hoće li ljudi uskoro dobiti majmunska prava. U Palermu glavnom gradu Sicilije postoji spomenik i Trg žrtava mafije. U Varšavi se otvara Muzej komunizma. Stanovnici gradića Komsomolska u Ukrajini odlučili su da podignu spomenik «pijanoj svinji». Policija u Meksiku je nedavno jednog magarca strpala u zatvor zbog napada na dvojicu muškaraca, na jednom ranču u južnoj državi Čijapas i nedoličnog ponašanja. Kod nas je poslanik državnog parlamenta napao novinara na očigled kamera i okupljenih građana, i nikom ništa. Nedavno je saopšteno da se zvaničnici UN spremaju za dolazak vanzemaljaca. Na vijest da jedna američka agencija prodaje placeve na Mjesecu, morala je reagovati i svjetska organizacija sa najvišeg nivoa i podsjetiti na raniju odluku Ujedinjenih nacija kojom se kaže da nijedna država ne može sama uzeti svemir, već samo pojedinci. Eto prilike da mnogi narodi i nacionalne manjnine dobiju svoje države. U takvom apsurdnom svijetu nemoguće je ne pisati satiru. Toga je bio svjestan i Miladin Berić pišući svoju knjigu aforizama višesmislenog naslova «Na evropskom prutu». Upravo taj uslov ispunjavaju aforizmi Miladina Berića. Jednom je Gabrijel Laub, očigledno nesklon sedmoj umjetnosti, duhovito rekao: «Budućnost literature je u aforizmu. Od njega se ne može snimiti film. » Ali, oni koji danas pišu aforizme, njima je već odavno pukao film. Valter Benjamin, njemački kritičar i esejista između dva svjetska rata, rekao je jednom prilikom, da je za njega esej bio vulgarno opširan i da bi radije izabrao da piše aforizme, da ga nisu plaćali po broju ispisanih redova. Tako je i danas. Pišući aforizme ovdje se niko nije obogatio, ali čitajući jeste. Za slobodno mislećeg čovjeka, nema ništa sumnjivije nego kada ga vlasti stalno nekuda vode, juče u svijetlu komunističku budućnost, danas u Evropu. Na tom evropskom p r utu čovjek se često izgubi i zaluta. U toj kolektivnoj laži se rađamo, odrastamo i umiremo, uhvaćeni u kovitlac ubrzane istorije koja nam na usta izlazi. Za njegove aforizme se može reći isto ono što je Jovan Skerlić rekao za misli jednog drugog autora: To je «srebrna poluga raskovana u sitan novac». To su varnice duha, glavolomije misli, verbalne akrobacije i lapidarne formule, ali nerijetko i lucidne moralne i filozofske maksime. Faraon na zemlji, a piramida pod zemljom. To je bila odlična prilika da se pokupi kajmak. Prut je šiba, batina, najčešće s dva kraja. Prut je i štap u diplomatskom rječniku, koji obično ide uz šargarepu. Prut je rijeka u Moldaviji, granica između Evropske unije, NATO-a i komunizma moldavskog tipa. Na šta je sve mislio autor, možda na nešto konkretno, određeno, ali i na sve to zajedno, ostaće zagonetka. Tajna koja se otkriva samo čitanjem. Prikaz knjige i izbor aforizama, po J. Nikoliću, takođe je objavljen na ovoj stranici. Piše:Đorđe Latinović Neko je rekao da je sva istorija neka vrsta plagijata. Drugi, domišljati i pragmatični ljudi su govorili ne izmišljaj, već plagiraj i proživjećeš mirno i lagodno svoj život. Čini se da je originalno stvaranje kreativna muka koja donosi samo probleme, za razliku od plagiranja. Ipak plagiranje nije nešto što bi samo po sebi bilo za svaku osudu. Kritikovanje stvaralaca zbog plagiranja meni se čini gubitkom vremena. Samo sitna duša može se još baviti time. Veliki stvaraoci ne obaziru se na plagijate svojih radova. Njih to i ne zanima. Meni je bliska ova ideja. Zato su lapsusi vrhunske izjave, jer su krivotvorene misli ustaljenih fraza. Oni su posljedica nekontrolisanog, neočekivanog, automatskog mišljenja, što je bio nedostižni ideal nadrealista. Smatrao je da je ono što je ušlo u civilizacijski kulturni kod čovječanstva postalo opšte javno dobro i jednako pripada svim ljudima svijeta. Sredinom devedesetih godina napisao sam aforizam: I poslije Tita Titanik!. Dakle, slučajnosti su moguće i dešavaju se. Sa kratkim i duhovitim mislima je tako. Uzimao bih poznate misli poznatih autora i u njima promjenio samo jedno slovo, najviše jednu riječ, tako da bi one dobijale potpuno drugačiji smisao i značenje. Je li ovo plagijat ili kreacija na poznatu temu? To je umjetnički potpuno legitimno kao književni postupak. Za svoju drugu knjigu aforizama brižljivo sam odabrao naslov »Molotovljev koktel«. Mnogo godina kasnije, Stevan Tontić, pjesnik i prevodilac njemačkog jezika, rekao mi je da je pod istim naslovom Peter Gajst objavio knjigu-izbor protestne poezije pjesnika iz Istočne Njemačke. Naravno da nismo znali jedan za drugog. Drugom prilikom desila mi se zanimljiva anegdota. Aforističar Vječeslav Krsmanović, poslao mi je na recenziju rukopis svoje prve knjige aforizama. Ja sam počitao rukopis i napisao svoje mišljenje o rukopisu uz primjedbu da u tekstu postoje aforizmi koji se ponavljaju i neki aforizmi koji svojim sadržajem liče na već poznate aforizme i da bi mogli biti plagijati, uz preporuku da ih autor još jednom provjeri i izostavi iz knjige. Među tim aforizmima bio je i aforizam Ko leži na parama, ima pravo da ih ponekad i opere. Nedugo zatim autor mi je poslao isječak iz novina iz kojih se vidi da je on autor navedenog aforizma. Kod dvorečeničnih aforizama prva rečenica može biti ista, ali umjetničko, kreativno rješenje, poenta aforizma, uvijek se nalazi u drugoj rečenici, i ako ona nije uspjela, džaba mu i prva rečenica. Pisanju se uči pisanjem. Kao što se trčanje vježba i usavršava samo trčanjem. Čitanje aforizma djeluje podsticajno na aforističare. Dar i inspiracija su ono po čemu se autori razlikuju. Kvalitet pisanja se brzo prepozna i nemoguće ga je plagirati na duži rok. Prije ili kasnije svaki pisac otkrije svoj trag. Zato plagiranje aforizama ne nanosi mnogo štete ni plagiranim autorima ni aforistici, već prije svega onome ko se bavi ovim uzaludnim poslom. Od plagijata aforizama glava ne boli. Mnogo opasnija pojava od plagiranja aforizama je nekritičko recenziranje knjiga i autorska hiperprodukcija. Autorska prava dobrih aforističara već odavno su prešla na narod. I zavještana budućim generacijama na vječnost. Kao što su plagirane misli i autori osuđeni na zaborav. Loše kopije nikada ne mogu nadživjeti dobre originale. Bio jednom neki L. Naime, nađe negde neki aforizam koji mu se sviđa i učini mu se da ga je upravo lično napisao, pa ga uskoro objavi pod svojim imenom. Voleo je recimo da uzme po ceo stubac iz novina od jednog autora, ili da napravi izbor iz nečije nove knjige a sve to lepo potpiše sa L. Nije prihvatao bilo kakve sugestije i upozorenja, jednostavno je bio autentično ubeđen da je upravo on autor svih tih sjajnih aforizama. Ali je napravio prillično uspešnu aforističarsku karijeru, bio je član Udruženja književnika, dobijao brojne nagrade na raznim konkursima i festivalima i objavio čitavu gomilu knjiga. Bio je mnogo uspešniji od nekih originala. Istorija svetske književnosti vrvi od plagijata i plagijatora. Onih koji su u svom pokušaju da dostignu zvezdane visine nekog svog književnog idola, a zbog lične literarne nemoći, pribegavali magiji prepisivanja i plagiranja. Često to sve nije bilo podmuklo i planirano. Često je to bio onaj tamni trenutak kada se gubi razum a mrak iluzije postaje lična stvarnost. U psihijatriji se to zove psihoza, gubitak testa realnosti. I to jeste bolest. A prema svakoj bolesti pa i takvoj treba biti maksimalno tolerantan. U vicevima ludaci umišljaju da su Napoleoni. U kliničkoj praksi da su neke važne ličnosti. U književnosti da su pisci. Namerno i svesno prepisivanje i potpisivanje tuđeg dela moglo bi se nazvati bezobrazlukom. Smišljeno i podlo korišćenje tuđe kreativnosti zarad lične koristi i različite vrste lične dobiti sankcionisano je, srećom, i krivičnim zakonom. Na tom putu podlosti nekom se nađu i maleni aforizmi, kao zgodni za kopiranje zbog svog obima i forme. Srećom, takva drastična amoralnost je najređa. Kopiranje , prepisivanje i citiranje aforizama od čitalaca, ljubitelja i simpatizera bez navodjenja autora ne može se smatrati ni tretirati kao plagijat. To je verovali ili ne upravo najveći uspeh svakog pisca. Postati anonimna narodna književnost, za pričanje i prepričavanje. Najčešći afoplagijati su upravo plod slučajnosti. Veliki broj aforističara misli i piše na istu temu i pokušava da je reši na svoj afonačin. Problem nastaje zbog ograničenog broja afo tema i nevelikog broja afonačina. Veliki broj strela u istu metu i neminovno, kad-tad, pogodi se nečija tuđa strela. To se naročito dešava aktivnim strelcima koji često ispaljuju svoje žaoke. Izgleda da u aforistici kvantitet uslovljava plagitet. Ta vrsta plagijata mogla bi se nazvati savremenim ratnim terminom - kolateralna šteta. Slučajno plagiranje nije ništa loše i prosto je neminovno. Naravno, za potrebe rešavanja autorskih prava može se prednost priznati onome koji je prvi opalio strelu, a za to isterivanje prvenstva mogu poslužiti objavljene knjige i datumi u novinama. Mada, ruku na srce, ni tu ne treba terati »mak na konac«, kolateralne plagijate autor treba da evidentira pre svega zbog sebe, da ih ne bi nepotrebno uvrstio u knjigu ili javno govorio. Kvalitetan aforističar ne treba da se preterano brine za takve sitnice i treba da ih shvati kao neprijatnu beznačajnu neminovnost. Možda najviše ima poluplagijata. Njih ima zaista prilično i odnose se na vrlo slične i već objavljene afoideje. Poluplagijati su takođe u najvećem broju kolateralna šteta ali su ponekad i svesno variranje tuđe uspešno obrađene teme. Na primer, nekome se svidi nečiji aforizam, super je, hajde da i ja pokušam nešto slično na istu temu i ideju... I tako nastane poluplagijat, koji formalno nije potpuni plagijat ali nekakav ipak jeste, posebno što nastaje na svesnom nivou i sa namerom. Poluplagijati se teško mogu dokazati ali srećom ni za to nema nekog posebnog razloga. Eksperimentalno je dokazano da najviše poluplagijata ima kod minornih autora skromnog kreativnog potencijala inspirisanih nekim određenim afo idolom. Gotovo je nemoguće napraviti poluplagijat bolji od dobrog originala. Sve u svemu, plagijati različitog porekla i postojanja su sastavni deo naše aforistike. Vredni i temeljni dr Djordje Otašević nalazio je pojedine aforizme potpisane od preko pedeset autora. Lično verujem da ni jedan od njih nije u nekoj ozbiljnijoj antologiji, jer prave i originalne ideje su ipak prava retkost, naročito u aforistici. Dakle treba pisati i pisati. A o plagijatima neka se brinu dokoni moralisti, perfekcionisti i odgovorni urednici. I naravno, treba se čuvati najvećeg od svih plagijata- plagiranja samog sebe! Milan Beštić, rođen je1952. Objavio je knjige aforizama: Cvrčak svira himnu 1990 , Cvrčak je pojeo mrava 1996 , Tako je govorio Pinokio 2001 , Neću da trošim ćutanje 2006 , Sabrani aforizmi 2006. Za knjigu Tako je govorio Pinokio dobio je nagradu Radoje Domanović, koju dodjeljuje Udruženje književnika Srbije. Dobitnik je Prve nagrade za aforizme na VII Crnogrskom festivalu humora i satire u Danilovgradu i nagrade Dragiša Kašiković koju dodjeljuje Srpska reč. Aforizmi su mu prevođeni na desetak jezika. Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija. Živi i radi u Beogradu. Izbor aforizama iz knjiga Milana Beštića Genije se rađa jednom u sto godina. Nagradu koja se sastoji od povelje i svega 50. Kada smo imali diktatora, imali smo o čemu da pišemo, pa je tako nastao Glas javnosti, Vreme, B92 i drugi. A sada su na vlasti kulturni momci koji govore jezike, koji su završili Oksforde i Harvarde. Nose crne čarape bez rupa, uopšte ne liče na socijaliste. I kako sada da pišemo protiv njih, kad smo ih mi doveli na vlast? Časni žiri koji je radio u sastavu Srba Ignjatović, Aleksandar Čotrić, Radoslav Tilger, Dragutin Minić Karlo i Miljurko Vukadinović, nije detaljno obrazložio zašto je baš Kaporu dodelio ovo prestižno priznanje, što nas primorava da sami istražimo motive za ovu nehotično duhovitu odluku. Možda je Momo nagradu zaslužio dugogodišnjim članstvom u Međunarodnom odboru za istinu o Radovanu Karadžiću? Ili mržnjom prema Sarajevu koju je umetnički uobličio u svojoj Sarajevskoj trilogiji Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada i Čuvar adrese? Ili ratnim huškanjem i podrškom zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koju je promovisao u svojim kolumnama krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina? Stavljanjem Milorada Ulemeka Legije i njegovog Gvozdenog rova u rang Paunda i Vijona? Širenjem ideologije krvi i tla? Ili zbog svega toga zajedno? Teško je ući u logiku žirija, ali je očigledno da su književni kriterijumi pali u vodu i ustupili mesto novoj ideološkoj podobnosti. Onaj ko zagovara etničku mržnju, podržava ratne zločince, lupeta bedastoće o ćevapčićima, kajmaku i pasulju kao dokazima srpske superiornosti - taj se automatski kandiduje za većinu književnih priznanja u zemlji Srbiji, uključujući i nagradu koja nosi ime nesrećnog Radoja Domanovića. Ukoliko se pisac, pak, usudi da misli malo drugačije - na primer, da nije baš u redu ubijati civile, žene, decu, starce, čak ni u ime srpstva; da Srbi nisu najbolji, najlepši i najpametniji; da hermetički zatvoren nacionalni tor možda i nije baš ideal kojem treba težiti - taj po hitnom postupku biva proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, izroda i dotiranog pisca. Kapor, na sopstvenu sreću, nema takvih problema. On je izabrao stranu na vreme, čim je ugledao milo lice Slobodana Miloševića i zaljubio se u njegovu krvavu harizmu. Potom se Kaporova nežna emocija preselila na markantnu figuru Radovana Karadžića s kojim je uspostavio trajno malebonding prijateljstvo. Pomogao je Srbima u Bosni da ne budu poklani kao njihovi očevi i dedovi 1941. Pomagao im je i pre toga kao psihijatar klasičnog tipa, pomogao je Crvenoj zvezdi da osvoji mesto koje joj pripada, pomogao je svakome dok je bio predsednik Srpske, do njega je svako mogao da dođe - od seljaka do akademika. Svojom tolerantnom ličnošću pomogao je i međunarodnim pregovaračima kada se odlučivalo o sudbini Srpske. Nije onda nikakvo čudo što je upravo Kapor 2002. Posebno je zanimljiva jedna ilustracija u knjizi koja prikazuje čoveka koji neodoljivo podseća na Dragana Davida Dabića, nadrilekarsku masku pod kojom se krio Karadžić. Zlobnici bi pomislili i ne bi pogrešili da je Momo Kapor još 2002. Popović se pojavio u prošlom vijeku -osamdeset i neke. Počeo je majstorski zanat pisanja aforizama kakav njeguje beogradski aforističarski krug na čelu sa Aleksandrom Baljkom. Već nakon nekoliko godina pobijedio je na Prvom jugoslovenskom festivalu aforizama, 1990. Od tada Popović stvara još intenzivnije i još snažnije, što se može vidjeti i po šest objavljenih zbirki aforizama: Organizovano rasulo 1994 , Kad porastem, biću veliki 1997 , Periodični obračun 1999 , Aforizmi i druge priče 2002 , Spojeni sudovi 2004 , Kad porastem, biću veliki — drugo dopunjeno prošireno izdanje 2005. Kvalitet njegovog stvaralaštva krunisan je nagradama: Dragiša Kašiković, Radoje Domanović, Gradske biblioteke grada Pančeva, a dobitnik je i nagrade Đorđe Fišer koju dodjeljuje Drštvo književnika Vojvodine. Popović spada među najznačajnije aforističare ovih prostora. Njegov opus je impozantan, i po broju napisanih ali i objavljenih aforizama. On je satiričar koji zna da preslika stvarnost u aforističku umjetnost, u onom dijelu koji je čini apsurdnom, paradoksalnom, nelogičnom i iznad svega nepomirljivom, da je kao takvu registruje i predoči čitaocima svih uzrasta. Njegovi aforizmi zrače pronicljivošću, paradoksalnošću, satiričnošću, jakim obrtom između početka i kraja, jezgrovitim kontekstom i svim onim što ih svrstava u misli visokog kvaliteta. Popović tretira široki spektar tema, analitički, temeljno, sugestivno. On je u svojim zapažanjima oštar, direktan, bez ustručavanja, ugledan za sve one koji hoće da uče ovaj zanat. Sa malo reči kazuje i previše. Piše zanimljivo, mudro i duhovito i o najozbiljnijim temama. Sasvim u skladu sa opredeljenjem najboljih satiričara da se bave najkrupnijim društvenim temama, i Popović piše o bitnom, pogađajući svojim oštrim perom in medias res u suštinu stvari... Da je veliki Domanović pisao aforizme, verovatno bi ličili na Popovićeve, jer Zoran je prikazao i dokazao izuzetnu literarnu i ličnu hrabrost... Knjigu koja je pred nama, izdadalo je Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančevo u 500 primjeraka. Ipak, donosimo izbor na sopstveni rizik. Stoga se njegovoj eksploataciji poklanja posebna pažnja. Misli dolaze iz glave. Svaki je otišao u paru sa svojim policajcem. Izmislili smo ga kad se najmanje nadao. Za to su bile potrebne decenije organizovanog rada. Niko neće da popusti. To je sada slobodna teritorija. Sada naša ognjišta branimo u dubini neprijateljske teritorije. A onda je i on pobegao. Gine i od noža i od metka. Od viška glava ne boli. Skratiće nam on muke. Narod ih je prepoznao, i opet glasao za njih. Oni su im poslovna pratnja. Ubio se od batina! I ljudožderi prelaze na zdravu ishranu. One više nisu ono što su nekad bile. Ona mene ne može da vidi kad sam pijan, a ja nju kad sam trezan. To se zove slobodan protok informacija. Ja znam da vredim mnogo više. Pošten čovek ima svoju cenu. Ako dođe sa ženom, biće nas troje! Ja sam joj drugi! Mislio sam da će tata da nam kuva. To se stalno menja. To je hrana za pse. MOMO KAPOR POSTAO SATIRIČAR… A DA TOGA NIJE NI SVESTAN Dobi i Momo Kapor nagradu za satiru! Čudi se Momo, kako to da je dobio nagradu za satiru, kad satire više nema?! Momo od rušenja Berlinskog zida na ovamo ništa više ni ne čuje, ni ne vidi! Kaže Momo u izjavi koju je dao RTS-u, to što nam se sada dešava, to su sve same sitnice... Valjda mu je upala zvezdana prašina u oči, pa krupnije stvari i ne vidi! Čestitam ti Momo na nagradi! Nisi baš Radoje Domanović, al možeš da prođeš kao satiričar... Povodom dobijanja nagrade Radoje Domanović za 2009. Kada se čitaju satire Radoja Domanovića, vidi se da je imao mnogo razloga za njihovo pisanje. On tvrdi da na Satira festu, koji organizuje Beogradski aforističarski krug, uvek učestvuju isti aforističari. Da ne govori istinu lako se može proveriti. Na festivalu uvek učestvuju oni koji su poslali najbolje radove, a takve propozicije, složićemo se, direktno su usmerene protiv Jozića i njemu sličnih. Najveći problem Milivoja Jozića je sam Milivoje Jozić. On je samom sebi nepremostiva prepreka. Jozić, građanin, silno želi da nastupa zajedno sa najboljim aforističarima iz regiona, ali Jozić, spisatelj, nema ni znanja ni talenta da mu tu želju ispuni. Da se Jozić kojim slučajem bavi tenisom, sigurno bi nagrdio organizatore što mu ne dozvoljavaju da učestvuje na Vimbldonu. Iz pitanja koja M. Pošto se Beogradski aforističarski krug ne smatra nadležnim za Jozićev slučaj, s njim nećemo ulaziti u raspravu. Namera nam je samo da ukažemo na jednu pogubnu pojavu u aforističkom svetu. A u znak dobre volje, Joziću i njemu identičnima daćemo jedan besplatan savet. Sigurni smo da bi tribine našeg najvećeg stadiona mogle da prime sve one aforističare koji po sopstvenom uverenju spadaju među deset najboljih. Mesta će biti za sve, ali samo ako svi akteri budu stajali. Učesnici jedne takve buduće revije gluposti ujedno bi bili i oduševljena publika, pa bi i posećenost ovakve, bez sumnje, atraktivne manifestacije bila više nego zadovoljavajuća. Protiv skakavaca, koji svakodnevno jedu ugled naše aforistike, ne može se mnogo učiniti. Nemerljiva je šteta koju oni nanose minijaturnom književnom rodu i našoj satiričnoj književnosti. Upravo zato što ih je mnogo i zato što su hiperaktivni. Oni se prosto utrkuju ko će više jeftinih i banalnih dosetki da smisli i objavi. U toj trci naš Jozić, na koga se uvek kladimo, ima odlično prolazno vreme. Onima koji imaju preteranu volju za pisanjem — nema leka, a njihovim čitaocima, ako ih imaju, neka je Bog u pomoći. Za Beogradski aforističarski krug Aleksandar Baljak, predsednik Upravnog odbora PUCANJ U PRAZNO Još su stari Grci govorili da nikada nije ništa toliko dobro da ne bi moglo da bude bolje. Izgleda da o tome ne vredi govoriti nekim članovima Uprave Beogradskog aforističkog kruga zbog umišljenosti da su nepogrešivi u svom radu. Tačno je da ni prošle godine nisam prošao na njihovom festivalu jer nisam ni konkurisao zbog neobaveštenosti o njegovoom održavanju, kao što neću više ni konkurisati dok je na čelu srpske satire polusatiričar, koji ne piše satire, humoreske, epigrame, već samo aforizme, i to ne dobre, nego odlične. Ni najveći srpski satiričar Radoje Domanović nije pisao aforizme. Svojim neutemeljenim komentarom mog teksta dali su mi povod da sada iznesem možda još veći propust festivala od učinjenog. Na ovogodišnjem festivalu satire nije pročitana nijedna satirična priča ili neki drugi deo njene celovitosti, pa ispada je satira deo aforizma, a ne obrnuto. Takođe nije pročitan nijedan aforizam o tekućoj svetskoj ekonomskoj krizi, a sigurno ih je bilo. Među njima je bilo i desetak mojih, od koji navodim samo jedan: Svetska ekonomska kriza obići će Srbiju. Od kuće do kuće. Ako bude reagovanja sa njihove strane i na ovaj moj tekst, molim tekstopisce da kažu da li su neki članovi Uprave Beogradskog aforističkog kruga prekršili zakon o sukobu interesa primanjem honorara za svoje nastupe na svom festivalu i zašto nisu odredili u propozicijama konkursa slanje priloga pod šifrom. Milivoje Jozić, Novi Beograd Tekst je prenijet u obliku u kojem je objavljen u rubrici pisma čitalaca. Otkad je aforizam najkraći i najbrži put do istine, pred aforističarem je izbor da bude Lec ili zec. Ništa nije kako je. Mnoge stvari su na dohvat ruke. Treba samo dići dva prsta. Uistinu, za njih sam digao dva prsta. Srednji i još jedan. Kad se dignu tri, pitanje je koji je srednji. Kod Čotrića nema nedoumice: on je u krvnom srodstvu s Vukom Karadžićem, političkom — s Vukom Draškovićem, satiričnom — s Lecom. Kad moždane vijuge nabreknu, izbiju na čelo. Na njemu se nalaze istorijske i poneka preistorijska ličnost. Da je istorija učiteljica života, bili bismo u magarećoj klupi. Ona je odskočna daska za poslaničku. Nasuprot parlamentarnoj većini, poslanik Čotra diže glas protiv onih koji prosipaju bisere gluposti, te od Doma prave svinjac. Zna da ćemo biti na konju kad se rešimo magaraca. Nepisano pravilo jače je od zakona logike: ako ste nekoga napravili magarcem, vi ste mu otac. Otkad se pojavio On, mnoga deca su ostala bez očeva. Da Veliki Srbin nije viši od malog Srbina za nečiju glavu, ne bi nas Najveći Srbin dvadesetog veka vratio u devetnaesti. Da ga je Otac nacije pravio po sećanju, na nešto bi i ličio. Njemu Staljin ne bi skinuo glavu, već kapu. Hteo je posle da se uhvati za glavu, ali je bilo kasno. Da je tada banuo bez brkova, ne bi se znalo ko je ko. Posle raskida sa Staljinom skinuli smo portrete, ali je ostao ram. Zna se kome je ram jaram. Čim se oslobode jarma, Srbi legnu na rudu i na zabludu. Ne je negacija, njet — afirmacija. Oni kojima su usta puna zemlje sve pretvaraju u blato. Kal, glib, blato — zemlji svejedno u čemu će se valjati. Po jednima: napravili bismo ga od blata, ali nam je ponestalo materijala. Drugi ni da čuju: nećemo ga praviti od blata - zato što ćemo ostati bez zemlje. Bilo kako bilo, Srbi su nebeski narod - ostali su bez zemlje. U našoj zemlji je nestao srednji sloj. Podzemlje se stopilo s vrhom. Da ne bude zabune, nije reč o vrhu ledenog brega, nego o dnu. Trebalo je, kažu, promeniti sistem. Kao da je ovde bilo nekog sistema: u našem ludilu nema sistema, u našem sistemu ne manjka ludila. Prema tome, ludo smo se proveli. Nemamo pojma ni gde smo bili, ni šta smo radili. Što se njih tiče, ništa nisu činili bez znanja drugova koji pojma nemaju. Radili su kako su najbolje znali. A baš nije trebalo tako. Da ne idem dalje od sebe, bio sam u deset partija, ali sam se ponovo učlanio u prvu, jer sam dosledan. Doktore, da li sam daltonista? Ne vidim razliku između crvenih i crnih. I zaista, nema razlike: crveni oktobar plus crveni jul jednako je crni petak. Bivši komunisti tvrde da sa sobom nemaju ništa zajedničko. Presvukli se - posle pedeset godina. Posle rata svi generali pametni, jedino se naši još ne izjašnjavaju. Možda zato što nismo izgubili sve bitke, već samo one u kojima smo učestvovali. Dok su drugi rušili, mi komunisti smo gradili kako bismo svi živeli u jednoj državi. Posle se ispostavilo da ne mogu svi Srbi da žive u jednoj državi. To polazi za rukom samo pojedincima. Jer, država ne dozvoljava da radi ko šta hoće. Zato i postoji organizovani kriminal. U borbi protiv kriminala vlast ne sme da zapne iz petnih žila. Kriminal brzo pusti korene. Izgleda da su koreni duboki, široki, visoki, što ne znači da su predimenzionirani: visina puta širina jednako je dubina propadanja. Odgovorite vi na konkretna pitanja! Usledio je pre pitanja. U aforistične misli utkane su vidljive i nevidljive crte Jugoslava Vlahovića tako da je od prepredenog konca ispletena zbilja jarkih boja. Na žalost, kad se dugine boje sliju u jednu, crno nam se piše. Jer kameleoni menjaju boju u skladu sa najvećim. Ko nije za nas, taj je protiv sebe. Sudi se i nevinima. Pred zakonom su svi jednaki. Pred zakonom jesu, ali nije zakon pred svima. Dakako, zakon je isti za sve na koje se odnosi. Time smo udarili temelje demokratiji i podigli joj zidove. Stoga ne čudi što su zidovi najtvrđi u visini glave. Zidovi moraju imati sluha za politički trenutak Trenutak istine - za nju su rezervisani samo trenuci. Doušnici su svi jedan drugom do uveta. Ako ćemo pravo, krug je zatvoren. I mi u njemu. Političari nam objašnjavaju kako stvari stoje, kao da mi to ne znamo i bez njih. Nas interesuje kada će stvari da krenu. Prošli su kroz Trijumfalnu kapiju. Sada traže bilo kakav izlaz. Kad su zaključili da se pričama ništa ne može postići, prešli su na bajke. Prinčevi su iz bajke. Naš je dojahao iz basne. Narodu koji ne zna u čemu je vic i treba pričati bajke. Narod ih sluša samo zato što ne može očima da ih vidi. Otkad su mu zapušili usta, bolje čuje. Najgore je iza nas, ali nas prati u stopu. U stvari, najgore nije prošlo. Život koji nam je prošao s njim bio je nikakav, ali je zato iskustvo dragoceno. Jedna polovina stanovništva je u smrtnoj opasnosti. Na sreću, druga je u životnoj. Ubijeni su van životne opasnosti. Gde je život lutrija, smrt je premija. Mrtva usta ne govore, ali šalju jasnu poruku. Imaju svoju verziju nekrologa: Srbija je tamo gde su srpski grobovi. Ako je Srbija stvarno tamo gde su grobovi, onda smo nacionalni interes bacili pod noge. Ako bude imao kome. Još jedna knjiga satire pojavila se ove godine u izdanju beogradske Alme. Radoslav Rale Tilger objavio je Još mogu da lanem, koja predstavlja zbirku satiričnih pjesama i aforizama. Njegove satirične pesme, koje se u knjizi naizmenično smenjuju sa aforizmima - međusobno se dopunjujući - imaju gotovo klasična svojstva: da se na duhovit način obračunavaju sa manama jednog društva I pojedinaca u njemu. Da bi se sašilo nešto novo, potrebno je rasparati ono što ne valja. Tilgerove satirične makaze upravo imaju tu kreativnu funkciju. Radoslav Tilger piše poeziju, prozu i aforizme. Zastupljen je u zbornicima poezije, kratkih priča i aforizama. Prevođen je na švedski, kineski, nemački, rumunski, bugarski, makedonski i francuski jezik. Živi i radi u Beogradu. I zbor aforizama iz knjige Još mogu da lanem Nema kod nas mnogo onih koji primaju mito. Mnogo više ima onih koji ne mogu da ga daju. Lako je budalama danas, kad su njihovi na vlasti. Često su postupci kralja i dvorske lude isti, samo su posledice po narod različite. Knjiga na mene deluje veoma smirujuće. Čim počnem da čitam, odmah zaspim. Kažu da među najgore Srbe spadaju političari, a među najgluplje — birači. Teorija je stvorila Veliku Srbiju a praksa malu. Velika je razlika između kurvi I dama. Kurvama je to profesija, a damama zadovoljstvo. Ostao bih pošten, ali mi položaj to ne dozvoljava. U Srbiji ima milion nezaposlenih, a ostali ne rade. Jebem ti ovakav život! To je moje svakodnevno upražnjavanje seksa. Otkako je čovek izumeo točak, sve je lakše krenulo niz brdo. Mi spremno dočekujemo svetsku krizu. Već više decenija treniramo. Ivan Buzurović, rođen je 1973. Doktor je tehničkih nauka. Do sada je objavio knjigu poezije Druga strana sveta. Takođe je autor dve knjige i nekoliko desetina naučnih radova iz oblasti automatskog upravljanja i robotike. Živi i radi u SAD. Knjiga Naša posla je prva njegova zbirka aforizama objavljena u izdavačkoj kući Alma. Na 130 stranica autor prezentira raznovrsnu tematiku našeg vremena, nastojeći da se izdigne iznad situacije ali ne da ode zauvijek avionom, kako kaže jedan njegov aforizam. On se stalno vraća posmatrajući stvari iz satiričnog ugla. Izbor aforizama iz knjige Naša posla Pokušao je da zaustavi pad vrednosti valute. Uzeo je što više, da bi manje propalo. Razmenili su par verbalnih udaraca. Onda su sa reči prešli na dela. Svi učestnici emisije su se uzdržali od komentara. Konačno i voditelj da dođe do reči. Evropa je došla kod nas. Samo da mi ne bismo išli kod njih. Nekada su đaci bežali sa časova. Sada profesori ne dolaze na nastavu. Gurali su ga napred. Onda je toliko odmakao, da više nisu mogli da ga vrate. Uskladili smo primanja i potrošnju. U ime istine u svakoj kafani treba da sedi po jedan sudija. Tamo su ljudi iskreniji nego na sudu. Kriminalci su promenili stil. Nekada su nosili lance i trenerke, a sada kravate I odela. Ministar ne mora da bude stručan. On je ionako tu samo da koordinira. Odlučio je da se izdigne iznad situacije. Seo je u avion i otišao. Politički marketing traje predugo. SAŠAVA AFORIZNICA Piše: Rade Jovanović Svi oni koji ne sumnjaju u verodostojnost teorije po kojoj je kamen temeljac svakog uspešnog stvaralaštva rad, rad i samo rad, sa nestrpljenjem dočekuju svaku novu knjigu trenutno najproduktivnijeg srpskog satiričara aforističara i pripovedača Aleksandra Saše Čotrića, sa opravdanim nadama da će nam Saša još jednom otkriti, po ko zna koji put, novo lice. Za njih već postoje oficijelne i naučne definicije i tumačenja u egzaktnoj formi, za razliku od Čotrića koji u ovoj knjizi te stvari tumači i definiše na specifičan način i žargon generacije od vrtićnog do tinejdžerskog uzrasta. U suštini Aleksandar Čotrić je ovom mini zbirkom dečjih impresija u vezi sa njihovim opažanjem i tumačenjem mikro okruženja i svoje najbliže okoline, uključujući i dečju predstavu o njihovoj ličnosti, lansirao i za stariju čitalačku publiku jednu nadasve zabavnu, ali i poučnu knjigu o načinu poimanja stvarnosti i rezonu postojanja populacije koja nezadrživo dolazi. On je moj mokri brat. Nego nam ga je i žao. To je moja familija. I manirom, već pomenutih, srcolomaca, uveliko uživaju u svojim fantastičnim ljubavnim podvizima uz retke primere patnje i očaja zbog neuzvraćene ljubavi ili neizbežnih rivala. Kad me je za peti rođendan izljubila baba Milenija. Zato se tetka Zora i ne brije. Znači da je nešto lepo! Ali i za decu i za odrasle. Od Saše je, Sašavo je! Zagađenost vazduha se smanjuje... Ako već sada svako da sve od sebe — od koga ćemo posle da uzimamo? Postoje tako razvijeni stočarski krajevi da tamo nema skoro nikog ko i sam nije govedo. Pustite i mene da nekud uđem pa da zajedno tražimo izlaz. Otkad sanjam svakidašnjicu — nema tog psihijatra koji bi mogao da mi protumači snove. Sami ste mi dali formulare sa napomenom nepotrebno precrtati a sad se ljutite što sam precrtao sve. Nije mi ni do čega, ali i to prevazilazi moje finansijske mogućnosti. Tolike godine čitam novine... Hoću li dobiti neku naknadu za pretrpljeni strah? Uhvatio sam korak sa svojim vremenom pa sada ni ja ne znam kuda sam krenuo. Dok sam se osvrtao da mi podlaci ne zabiju nož u leđa, naišao jedan čestit čovek pa me iskreno ubio spreda. On je čovek kakvih malo ima, a da je sreće ne bi ih bilo uopšte. Sve je toliko poskupelo da se uskoro ni stjuardese neće voziti avionom. Pronađen preparat koji nema nikakav uticaj ni na šta. Najzad i zdravima ima leka! Spasioci upravo kreću na kurs plivanja. Eto, i u viršlama cveta nepotizam! Jedan od prvih znakova demokratizacije je izolovana, gumom presvučena, bodljikava žica. Šestica samo čeka da stvari pođu naopako pa da se probije među devetke. Psihologija je nauka koja vam objasni zašto se loše osećate, pa je čoveku posle mnogo lakše da bude nesrećan. Zašto se osuđenik toliko buni kad i dželat ide na isto pogubljenje? Ukidanje krompira — najenergičniji korak u borbi protiv krompirove zlatice. Tokom obdukcije utvrđeno je da je preminuli umro od obdukcije. Trend pada je u nezadrživom usponu. Svi putevi su trasirani. Ostaje nam još samo da ih izbegnemo. Treba biti lud i uporan Autor: Edvard Jukić Organizatori kulturnog života dobro znaju da je mnogo teže prirediti uspešno književno veče u nekom seoskom domu kulture nego u samom gradu. Darovitog autora četiri knjige aforizama i satirične proze predstavio je pančevački aforističar Zoran T. Popović, a njegov gost je naizmenično čitao svoje radove i odgovarao na pitanja voditelja programa i publike. Od samog početka bilo je jasno da autor nije od onih koji plene zavodljivim rečenicama koje mame smeh. Njegovi aforizmi su opori, podsećaju na ratove devedesetih, počinjene zločine, neograničenu vlast vođa u totalitarnom društvu, raspad morala, siromašenje srednjeg sloja, korumpiranost političara, sveprisutnu glupost i licemerje... Kako je izjavio gost večeri, kada je ironično pisao o vođi, mislio je na jednu određenu osobu, a ispostavilo se da je vođa univerzalna kategorija. Čitaoci koji nas prate, znaju o čijim aforizmima se radi. Moji aforizmi takođe imaju autorski pečat, Neko se više bavi humorom, neko satirom. Ja sam po vokaciji satiričar. Volim da se bavim društvenim problemima. Poštujem ljude koji pišu lakše teme, koji smatraju da čitaoce treba nasmejati, ali ja ne zastupam tu poetiku. Mi smo dakle raznorodni, ali treba čitati srpsku satiru jer tu ima šta da se pročita. Tiraži su, nažalost, mali, malo se i objavljuje. Teško je naći knjige, aforizama nema u časopisima... Počev od rodonačelnika Jovana Jovanovića Zmaja, do pesnika, poput Miroslava Antića i mnogih drugih poeta i novinara. Nestorović očekuje da Aleksandar Baljak jednog dana završi sastavljanje antologije srpskog aforizma i da ta knjiga bude prevedena na velike svetske jezike, jer naši aforističari su, prema njegovim rečima, zaista najbolji predstavnici naše književnosti. Kritike naših aforizama objavljenih u svetskim medijima veoma su pozitivne. Prisutne u starčevačkom Domu kulture plenila je Nestorovićeva hrabrost da otvoreno progovori o prošlim traumama i sadašnjim problemima. Bez ludila u glavi, nema ni dobrog aforizma. Obične stvari nisu ono što će privući čitaoce. Treba da budeš i mudar i hrabar, a da u isto vreme imaš istančanu moć zapažanja koja će ti omogućiti da prepoznaš šta je ono što smeta ljudima, što ih nervira, bocka i ne da im da žive. Na novinarsko pitanje koliko je sadašnji trenutak manje ili više inspirativan od devedesetih godina prošlog veka, kojima se često bavi, autor je odgovorio da ga tranziciono vreme veoma podstiče. Za njega ne postoji razlika između devedesetih i ovoga što se dešava danas. Osim rata devedesetih, sve ostale teme i danas su prisutne, možda i izraženije. To je pre svega kriminal a, kako mu se čini, sada je mrak mnogo veći nego što je bio u prethodnoj deceniji. Šta je sada svetlo na kraju tunela? A mi smo voleli druga Tita. Naprotiv, ona trči za onima koji je govore. Nedostaje joj ruka pravde. Glavni glumci nikada ne ginu. Ljubodrag Stojanović je rođen u Gnjilanu 1972. Piše aforizme, pjesme, tekstove za rok muziku, drame, pripovijetke, romane... Do sada je objavio dramu Srpska priča 2002. Trenutno živi u Nišu. Izbor aforizama iz knjige I lud i zbunjen: Mi ne proterujemo naše neprijatelje. Mi ih ostavljamo u zemlji. Navijači su nosili igrače na rukama. A onda su ih bacili sa tribina. Srbi su stari narod. Zato su nam penzioneri na vlasti. Rekla je da sam čovek njenog života, a onda je izvršila samoubistvo. U srpske kuća u Hrvatskoj ušli su oni koji su bili za dom spremni. Ako je ova vlast od Boga, neka nam je Bog u pomoći. Probudila je životinju uz meni. Vođa voli sve što vole mladi. Treneri igrače uče da igraju. Navijači se bave ostalim pedagoškim merama. Milen Milivojević, poznato ime u svijetu satire, nakon zbirki aforizama: Kako sam postao uvrnut, S uma, Nije ovo Danska, Gologlavi Rajko i Crvenkapa, Kasno sam počeo da pišem, An pasan i knjiga satirične poezije i proze: Carske pesme i Nostalgične priče, objavio je još jednu zbirku aforizama koja nosi naziv Državi nije dobro. No, iako svedena na jednu temu, knjiga koja je pred nama značenjski je veoma bogata i razuđena — jednu od najvećih, takozvanih mega-tema u celokupnom sistemu značenja Milen Milivojević otvara na mnoštvo načina, kao što smrt okončava svekoliki život bezbojem puteva gospodnjih. Knjigu je objavila izdavačka kuća Alma iz Beograda i imala je promociju početkom juna mjeseca ove godine u biblioteci u Boru. Izbor aforizama iz knjige Državi nije dobro: Mi smo za jednakost. Skraćujemo za glavu sve koji nam nisu ravni. Dangubno je obavljati rekonstrukciju ubistva! Od bližnjih smo dobijali nož, sekiru, motku... Đaci se na razne načine bore za dobre ocene u školi: Učenjem, novcem,oružjem... Grobovi svedoče da se ovde nekad živelo! U mračnim vremenima jeretici završavaju na lomači, a u svetlim ih guta mrak. I ubice su plaćene. Pali su za slobodu. Za nju su bili i ustali. Gledao sam smrti u oči. Čekala je da trepnem! Tek kad sam izvukao živu glavu, videlo se da nije moja. Ubice spavaju snom pravednika, a nevini — kao zaklani. Konačna slika o njemu stavljena je na nadgrobni spomenik. Piše: Jovo Nikolić Aforističar Bojan Bogdanović iz Zenice objavio je ovih dana u izdanju beogradske izdavačke kuće Alma novu zbirku aforizama Bogovi i batine. Knjiga je sačinjena od aforizama koji su, uglavnom, objavljivani po štampanim i elektronskim medijima širom balkanskih prostora u posljednjih nekoliko godina. Bogdanović je plodan stvaralac. Njegove minijature zrače jakim, prije svega, humornim nabojem, a onda i sarkastičnim, satiričnim i ironičnim premišljanjima koje autoru omogućavaju da kaže ono što doživljava, pritiješnjen svakojakim apsurdnostima savremenog doba. Autor se bavi aktuelnim temama koje mu se nameću od strane visokog estabilišmenta. Njegove omiljene teme su: premijer, skupština, Bosna, ministri... Knjiga Bogovi i batine je zbirka koja Bogdanovića prezentira kao stvaraoca u punom stvaralačkom zamahu. On udara po svemu što ga ugrožava kao čovjeka, pisca, stvaraoca i iznad svega pravednika u moralnom, sociološkom i egzistencijalnom smislu. Knjiga obiluje sa priličnim brojem kvalitetnih aforizama pa su mnogi od njih uvršteni i u Antologiju aforizama BiH Protesti moždane mase sastavljača J. Bogdanović, kao svjedok svih društvenih preklapanja, bilježi sve što mu se nametne. Osjetio je šta rade ovozemaljski bogovi batinama i svim drugim sredstvima. To je ono što iznosi u aforizmima, ponekad preneseno na neku drugu individuu. On zna da se poigra riječima, da u misli napravi obrt, da joj da jezgrovit i vispren smisao i da je čitaocu servira kao gotov umjetnički proizvod. To ga svrstava među vodeće bosanskohercegovačke aforističare. Aforizmi iz ove knjige će ostati zapamćeni kao argumenti jednog proživljenog vremena koje je bilo i ovako i onako. Izbor aforizama iz knjige Bogovi i batine: Javnost je imenovala ratne profitere. Mirnodopska imenovanja vrši premijer. Policija transparentno ide u lov na lopove: 1, 2, 3... Na jednog lopova dolazi deset policajaca i tako ga finansijski unište. Bosna je bogata zemlja. Gdje god zakopaš, vidiš da je čovjek naše najveće bogatstvo! Kud plovi bosanski brod? Ne znam, dok ne čujem mujezina sa osmatračnice. A možda i griješim. Kad se zločinac vrati na mjesto zločina, prepoznaćete ga po istom političkom programu! Moraćemo da tučemo svoje najbolje političare. Otkako je benzin poskupio, kola mi idu na živce. Jesam li ja inovator? Političari su tako obučeni kao da su maloprije izašli iz mode. Srbi nemaju rezervnu otadžbinu, ali se bore da dobiju neke rezervne dijelove iz komšiluka. Tamo gdje je naša vojska prošla, tu ljudska noga nije kročila. Postao sam ateista kad sam shvatio da nisam više Bog. A kad su grobnice otvorene, zavladala je predizborna tišina. Srbi i muslimani se odlično razumiju i to je razlog zašto se ne vole. Juče sam žigosan kao terorista. Udaren mi je pečat na bosanski pasoš. Na 60-ak stranica Đorđević piše o svim devijacijama vremena u kojem živimo. Njegov pogled je oštar, satiričan i duhovit, sa elementima misaonosti. Autor zna da kaže ono što vidi na aforističan način, da napravi odgovarajuću kombinaciju riječi, što mnogim razmišljanjima daje kvalitetnu konotaciju. Knjiga je objavljena u biblioteci TIKVE S ĐAVOLOM u 500 primjeraka, a urednik je Zoran. Dušan Đorđević je rođen u Vranju 1955. Do sada je objavio knjige: Drame drame, 1999 , Kila do kolena aforizmi, 2003 , Škola za patriote roman, 2004 , Poštena kurva aforizmi, 2006 i Stočni vagon roman, 2008. Nikolić Predlažemo Zadušnice za državni praznik! Ratom će sačuvati državu da biste počivali u miru. Sve što narod poželi političari na vlasti dobiju. Mafija pod okriljem crkve deluje smireno. Mnogo toga uradi se pod okriljem mraka. Zato se danju ništa ne vidi. Advokati deru, a sudije prodaju kožu. Magarac podseća na čoveka tek kad mu stave samar. Svi je pogledom svlače, a da je obuku - malo njih ima para. Krenuli su jedan po jedan. Onda je odjeknuo rafal. Zbornik je objavila Vesna Denčić pod nazivom Dnevnik nepristajanja. Na 170 stranica knjige aforizmi su grupisani po datumima objavljivanja od 88 autora. Pošto se aforizam najčešće bazira na paradoksu, onda smo opet suočeni sa svojevrsnim paradoksom — kako u nekoliko reči reći sve ono što čini duh našeg satiričnog neba, kako poći primerom aforističara i izraziti se jezgrovitom virtuoznošću, a pri tom ne ostati nedorečen. Knjiga je ukrašena karikaturama Toše Borkovića što čitaocu daje poseban vizuelni ekekat. Nikolića koji su uvršteni u knjigu Dnevnik nepristajanja: Do opšteg ludila nije moglo doći ranije. Nismo bili psihički spremni. Boriću se protiv svih privilegija, ali hoću unaprijed da znam koje ću koristi imati od toga. Izgubio sam pet kilograma preko noći. Jutros sam se vratio iz kafića bez bunde. Da kapital ulazi u zemlju, dokaz je sve bogatije podzemlje. Za predsjednika se ne može reći da je neotesan. Zar ne vidite toliki otpad oko njega. Izbor aforizama drugih autora Dejan Milojević Pendrek je sličan štapu za pecanje. Na jednoj strani je čovek, a na drugoj - som. Milan Cvetković Mačka ima devet života, a čovek samo jedan. Vesna Aleksandar Baljak Denčić Priznajem da sam lopov jer su me upravo obavestili da je moja ruka u tuđem džepu. Marinko Ćavar Kad sastavimo tri radna dana, to je za nas praznik. Đorđe Otašević Sin mi je upao u loše društvo. A ja se plašio da neće uspeti u životu. Ninus Nestorović Sitni lopovi nikada ne mogu da dođu na vlast. Narod voli samo uspešne ljude. Ilija Marković Zakon tržišta: da političar ne prodaje svoje poštenje, ne bi mogao kupiti naše poverenje. Momčilo Mihajlović Ja sam sada uspešan poslovni čovek. A počeo sam sa pozajmljenim pištoljem. Rade Jovanović Na sledećim izborima biraćemo samo poštene političare. Onim drugim ističe mandat! Rastko Zakić Novine postaju objektivne tek kad na naslovnu stranu izbije pozadina. Vesna Denčić Poplavljena područja obišla je državna delegacija, što katastrofu čini kompletnom. Dejan Tofčević Svaka naša pobeda je istorijska, samo su nam porazi geografski. Aleksandar Čotrić Prvi srpski kompjuter sve prisutne fascinirao je svojim izgledom. Kao da je upravo izašao ispod čekića. Vasil Tolevski U mojoj zemlji najduže se umire. Vitomir Teofilović Stranački programi imaju dva dela: prljav veš drugih stranaka i reklamu svog deterdženta. Ranko Guzina Svaka vlada u Srbiji koja podnese ostavku jeste vlada nacionalnog spasa. GRAFITI SU IZLAZ Piše za dvojicu. Bilo da su u pitanju aforizmi, priče, romani, pesme, basne, kabarei. Sve što je uradio gde jedan stade, drugi produži i što čini, radi svojski. A što vlast voli satiru - to je za komediju. Da predhodna konstatacija nije tačna, uostalom kao i naredne, ne bi vlast bila najzaslužnija što imamo najbolju satiru na svetu. Autor Rečnika jeretika profesionalno je deformisan. Kaže da imaju drugačiji rečnik. Ko ne veruje, treba ga razuveriti; ko nema jače dokaze, služi se činjenicama; ko nema dokaza za kritiku, piše satiru. Ko zna zašto je to dobro, ne zna zašto je loše. I loše kad se skroji dobro stoji. Po grafitima na zidovima vidi se koliko ima slobode govora i slobode kretanja padanja, propadanja. Na zidu plača suze su grafiti: gde su grafiti zidne novine, slovo je teže od cigle. Naravno, grafiti su pravo lice ulice, ćorsokaka, lavirinta. Na to upućuje svaka reč u knjizi, poduprta srodnim — vrsnim karikaturama Jugoslava Vlahovića. Saglasje je potpuno: izvesni aforizmi ne odgovaraju vremenu u kom su nastali. Trebalo bi ih aktuelizovati. Vreme je najbolji sudija, jer je sastavni deo našeg sistema. Jedni su ga vukli u kapitalizam, drugi u socijalizam. Ostao je bez odeće. Da ne bude zabune, socijalizam i komunizam ne treba dovoditi u vezu. U pitanju su sistemi bez veze. Stoga je autor prinuđen da ponovo čita klasike marksizma. Ima utisak da ga nisu najbolje razumeli. Nisu ga razumeli ni ponavljači istorije: i mi bismo Staljinu rekli ne, ali nas niko ništa ne pita. Kad vođa izgubi kompas, služi se štapom. A kome je štap pri ruci, ne oslanja se na pamet. Dakako, nije bilo daleko od pameti. Zato nam se i obilo o glavu. Što će potvrditi i unutrašnji organi. Policija zahteva da prijavite sve što ste čuli. Možda niste dobro čuli?! Osumnjičeni je dobio takve batine da je policija primorana da mu ponovo otkriva identitet. Što se mene tiče, znam da radim Sizifov posao, ali od nečega mora da se živi. Sizif je legenda, a ja sam stvarnost. Da je Sizif tucao kamen, lakše bi ga gurao. Prema tome, da bi bio Sizif, treba znati gurati.